American College akušera i babica je izdalo preporuku koja se na prvu ne čini nešto posebnom. Ovo profesionalno krovno udruženje ginekologa i akušera je izdalo zvanično mišljenje komisije koje u konačnici kaže: Ukoliko je sve u redu tokom poroda, ostavite svog pacijenta na miru. Ono što ovu sasvim logičnu izjavu čini tako značajnom je to što se ovakva preporuka zapravo ne sprovodi u praksi. A to je da se žene u porodu ostave na miru, bez nametanja vremenskih okvira, sa maksimumom podrške i ugode. Umjesto toga, standardna praksa već decenijama uključuje mnoštvo praćenja, nepoštivanje ženinog plana poroda i sa ograničenim metodama olakšavanja bolova (ili epiduralna ili kolutanje očima).
Studije su također dokazale da su se metode za indukciju poroda koristile prečesto i bespotrebno i da se redovno odbijao unos hrane ili pića tokom poroda, ono što su mnoge žene na vlastitoj koži doživljavale kao nelagodu, a znalo je trajati satima tokom bolničkog poroda. Rezultati svega toga? Porast stope carskog reza i žene koje su nakon poroda doživjele traumu. I povrh svega, bespotrebni troškovi zdravstvenom sistemu koje neko (odnosno društvo) mora pokriti.
Ovo objavljeno stručno mišljenje umjesto toga nalaže saradnju ginekologa-akušera sa babicama, sestrama, pacijentima i svima onima koji su tu kao podrška majke, te nalaže da se ženama treba pomoći u dostizanju svojih ciljeva poroda i rađanja koristeći tehnike koje su asocirane sa minimalnim intervencijama i visokom stopom zadovoljstva porodilje.
Autori također priznaju da se nemedikamentozne metode za olakšavanje bolova trebaju koristiti, i da se prvorotke koje prime epiduralnu anesteziju, ne trebaju gurati u vremenske okvire, te im se treba omogućiti 1-2 h odmora prije tiskanja.
Njihova izjava priznaje da su mnoge učestale akušerske prakse ustvari ograničenog ili nejasnog benefita za niskorizične mame u fiziološkom porodu. Tu spadaju prokidanje vodenjaka i druge forme indukcije. Tu se eksplicite navodi da ne postoje dokazi da je prokidanje vodenjaka u porodu koji spontano napreduje, uopšte potrebno.
Za kontinuirani monitoring otkucaja čednog srca se odavno zna da nema uticaja na ishod poroda ali je i dalje standardna – često vrlo isključiva – praksa u mnogim porodilištima. Vezanost za krevet, ležanje na leđima sa prikačenim mašinama, značilo je nemogućnost kretanja za majku kako bi se smanjila nelagoda i bol. Ova izjava direktno tvrdi da ova praksa nije korisna i da, kad je moguće tokom fiziološkog poroda, ručni Dopler sasvim zadovoljava za povremeno praćenje otkucaja čednog srca.
Još jedna rutinska praksa je bila administracija intravenskih tečnosti čim porod krene, ali nova izjava dovodi u pitanje da li se treba primjenjivati na svim ženama. U isto vrijeme, dokazano je da pijenje tečnosti, čak i one sa šećerom u sebi, ne povećavaju negativne ishode poroda kako za majku tako ni za dijete. Ranije se smatralo da pijenje i jedenje tokom poroda stavlja ženu pod rizik, ali se to novom izjavom poništava. Ipak, zvanično se još uvijek nije izjasnilo glede jela već se navelo kao mogućnost koja se treba razmotriti, a mnoge babice tu praksu dozvoljavaju i ohrabruju.
U konačnici, ovo zvanično mišljenje je u suštoj suprotnosti sa porođajnim iskustvima mnogih žena i samo potvrđuje ono što aktivisti za porođajna prava odavno tvrde.
U zaključku se navodi da ginekolozi-akušeri i ostalo medicinsko osoblje treba biti upoznato sa, i razmotriti, upotrebu tehnika intrapartalnog menadžmenta koje nisu visoko-interventne na svim niskorizičnim trudnicama tokom fiziološkog poroda.
I kao šok čitavoj Hollywoodskoj produkciji, organizacija nagoviještava da se sa čitavim onim scenarijem “tiskaj! tiskaj! tiskaj!” treba malo popustiti. Iako zvanično ne pozivaju na ukidanje tzv. Valsalvinog tiksanja, već navode da žene koje radije spontano tiskaju (tj. kada im dođe nagon i bez mentorisanja) trebaju da se puste. Također navode da je uredu da se ženama ne navodi tiskanje odmah nakon rođenja glavice, i da je uredu čekati 1-2h – sve dok žena ne osjeti da je opet spremna za tiskanje.
Zadovoljstvo porodom je vezano za lična očekivanja, podršku medicinskog osoblja, kvalitete odnosa pacijent-ljekar, te učešće pacijenta u donošenju odluka.
Ovo je velika stvar. Zar ne?
Izvor: https://mom.me/news/39697-acog-finally-recommends-what-so-many-laboring-moms-had-fight/
